sunce-otac

Usavršena Volja, težnja je ambicije moje. Do usavršenosti trnovit je Put. Umor je moj teži od olova, a trening je konstanta bez početka i kraja.

Ja jesam mnogo više od onog što mi je dato, te kidam lance svih predaka zalečivši rane mog detinjstva. Otac(Sunce,Ego) je moj bio Saturn, bio, prinudno se lišavam svih njegovih odgovornosti. A one teške, bolne, kuju moje korake da bi me po njima pratili. A ne želim, niti hajem. Da koracima moga oca, koračaju i deca Volje moje.

Stojim li na međini ropstva il izdaje, ili ću grmeti trnovitom stazom rušeći svaki nemir pred sobom? Otac je moj ambicija bez snage, ali težak gonič da predati se mora, disciplinovano i ponizno krajnjem cilju.

detinjstvo i kontakt Sunce-Saturn

Stojim li u središtu materije koju moje ruke sagradiše, bez pomoći, bez milosti. Hiljadu bičeva po leđima golim, uporno i uporno. I On to ne vidi, niti haje. Ambicija je njegova da u tišini osvane. Bez pitanja da li moja snaga ispunjava zahteve? Da li ume ili može? Naravno da može sve onaj kome je razočarenje oduzelo osmeh, te hladnog pogleda ne prestaje da teži. Ambicija je gorda aspekta ovog, da se ostvari sve ono što dato nije. Povoljnih prilika nikad. Uvek na međini hlada i Sunca. Uvek na preseku zla i dobra. Jedno bez drugog ne mogu, kao što ne može ćerka bez bolesnog oca, nit može nit ume se odreći, tako i sin sa ovim kontaktom uporno se dokazuje ocu svom da je više nego što je on ikada bio. Uloga zaštitnika je ovde nemilosrdna, kao što  osobe sa ovim kontaktom je nikada imale nisu. Sad postaju sam kontakt, isti taj nemilosrdan, da uspeti se mora i cena ne postoji. Štitiću korake svoje što ambicija jeste, daleko iznad svakog zahteva i odmora.

Prijatelj sam i neprijatelj, najjači sebi. Od sebe se ne može pobeći. Ali boriti se mora, raditi se mora, uporno i nadljudski.

Saturnov krug koji ciklus kroz Zodijak jeste, se okončati mora. Ambicija proći mora isklesana kao brušeni kamen, kroz Volju da nešto već Jeste i kada nije. Ispuniti se mora rečeno, i ostvariti se mora reč bez savesti.

Želim li čoveka, kakav moj otac jeste, ili kakav nije? Želim li biti sve ono što on nije? Želim li osvojiti svu njegovu naklonost koju imala nisam, ili ću svojim koracima sagraditi kulu sa koje posmatraću Njega.

senka

Iz daljine, daleka i nedostižna.

Dalek i nedostižan je Put kojim hodam. Ali ne stajem, niti hajem. Uraditi se mora neizbežno. Moja težnja je savršenost bez odjeka. Sama u tišini čekam da osvane.

Gospodar sam svog života. Ne zato što mogu il umem, već zato što drugi Put ne postoji. Moje šine ne klize, niti su umorne. Umorna sam samo kad dočekam svanuće, jer umreti moram još jednom, da bih se rodila.

Krajni cilj ne postoji, do onog u kom se odričem sopstva zarad hlada, i hlada zarad sopstva. Dete u meni ne postoji, do onog koje  teži rastu. Što su stabilniji moji koraci, jača je strepnja. Izazov ne ostavlja mesto za predah.

Stojim na međini držeći zvezdu u rukama i krst na leđima.

Stojim nepomična i bleda dok posmatram svog oca. U meni odjekuje prazina senke od koje bežim.

Bežim, da bi me sustigla.

Ona ista bol koja me je stvorila, da najjača budem i kada sam sjedinjena sa senom svojom. Cilj je moj jasan.

Cilj ja jesam.