mesec^pluton

Iz zemlje sam se podigla, samo da bih nebo ugledala. A št sam imala videti? Uzalud je gledati, a svojih se osećanja stideti. Uzalud se skrivati..iza oblaka, i tajnih poroka.

Nisam umela kopati, daleko moja duša putuje. I duh moje duše sa prošlošću ratuje. Nisam umela gledati. Uzalud je videti, ono čega se treba stideti.

U Tajnu bih se vratila, samo da bih kap otrova sa srca otopila. Te ga iznova i iznova, popila.U moru sećanja, reka sam zalutala. Čekam da se ulijem, i čekam da se uliješ, pod kožu moju, pod nokte moje, preko vapaja sve do drhtaja. Uzalud se nadam, kad previše je duboko.. Previše sam ogolila svoja stopala. Ne smem. Ne umem. Ne mogu. Sve ono dokle duša dopire. Molim, zaključajte sve odaje, spremna sam da nestanem. Ne želim. Želim.

Želim te jako, toliko jako da bih se ubila.

Želim te, toliko snažno, da umirem.

Želim te, al ne umem. Ne mogu. Mogu.

Reka sam zalutala, čekam da me uliješ. Čekam sva tvoja vrata, svih tvojih odaja, sve tvoje ključeve i okrenute mačeve. Zari u srce najtanji bodež, da prestanem. Da nestanem. U sećanjima, i osećanjima.

Vreme je da shvatimo, i ti i ja, da ni približno nismo slični. Vreme je da ti u lice kažem zbogom, jer dosta mi je svih tvojih izvinjenja, i praštanja. Dosta mi je umora od odmora. Dosta mi je tvoje pasive, tvog bezličja, Ti si taj koji ne ume. Pola života sam provela kriveći sebe, za tvoje poraze. Pola života sam provela kriveći sebe, za tvoj besmisao.Umorna sam od hladnog dodira, tvog nejakog i slabašnog.

Podigni me do Spoznaje, do vrha najviše planine…do beskraja i ništavila, gledajući sa visine.

Želim da osetim noć u kojoj se bojim. Želim da ugledam dan, od koga bežim. Želim da osetim stopala svoja, kako gore. Želim da trčim, i vrištim, i umirem..na usnama tvojim.

Prejako me srce steže. Prejako je strujanje pod mojim krevetom, toliko jako da bih se podigla. Toliko me sve vuče, i nosi, i gori…sve u meni gori..a ne smem..ja ne smem..da osećam.

Zarobljena u mostu sa kog poželeh da skočim. Zarobljena u agoniji od koje bežah. Zaglavljena u mislima o bespuću. A toliko me silno vuče silina svih mojih zanemelih strasti, da ustati moram, jer Ja mogu…Ne mogu. Želim da potonem. Prokleti most. Kad će shvatiti neko da mu ovde nije mesto, da ga treba porušiti. Da je smešan, i ružan.

Možda će neko nepoželjan naići, te čuti o čemu pričam. Moram zanemeti. ugasiti svaku vibraciju. Ne smem odzvanjati, možda se neko pojavi da me spase. Jaoj, kakvih li misli. jaoj, užasno se bojim. Možda je neko čuo moju misao. psttttt…..

Nisam mu rekla, nikad i neću, da sam ga nekad sanjala. Bio je jedan momenat kad sam mu želela sve ispričati, ali baš u tom trenu je uletela u kuću neka velika ptičurina, prepala me, pa sam i potisnula misao. To je bio trenutak, a ja sam oklevala. Nisam. Nisam umela…ili sam se previše uplašila. Često sam uplašena.

Gorim. Sve u meni gori. Kad li će da me ugase? Samu bih sebe sahranila samo kad bih bila sigurna da me niko neće naći. Ali ne mogu, ima ljudi koji bi patili, zbog mene patili.

mesec pluton,

Pokriću svoje oči. Pokriću ih da ne bi u njima videli svoju stvarnost. Odavno ja, nisam Ja. Odavno sam prestala da postojim, onakva kakvu me pamtite.

Dotakla sam dno svojih ponora, da ne bih odolela. Izazov poželela. Kontroli se otela.

Želim da prestanem, da sanjam. Sada i zauvek.

Zašto? Zato što me i u snu Demon požude proganja, kroz zidove mi odzvanja,. Skačem, vrištim, sve zatvaram. Previše je utvara koje čekaju kraj prozora. jedna nepažnja i mogu me napasti.

Možda to želim.

ne želim.

Želim.

San koji obara. Srce otvara. Noć proganja, i dan osvaja.

Želim da bezbrižna sanjam, nakon duge noći, tokom dana. Ako sada ne ustanem, bojim se da ću da osvanem.

Stalno se bojim. Ali ne za sebe. Bojim se za svet oko sebe ako počnem da postojim.